„Био је то тренутак заједништва и поноса.”
Сваког дана у 5.10, први јутарњи трамвај креће са Илиџе, западног предграђа Сарајева, према средњовјековној чаршији, Башчаршији, културно-историјском центру града. То путовање постало је неизоставан дио сарајевске свакодневице током 140-годишње историје трамвајског саобраћаја. Тако су путовале генерације Сарајлија, учинивши трамвај дијелом идентитета града.
Први трамвај је пуштен у саобраћај 1885. године, када су га вукли коњи. Међутим, само десет година касније, Сарајево је постало један од првих европских градова који су електрифицирали своје трамваје. Деценијама је трамвајска мрежа играла кључну улогу у развоју града.
За Есада Мујагића, трамвај је више од пријевозног средства – то је његов животни позив. „Када сам осамдесетих година почео радити у градском јавном пријевозу, нисам ни слутио да ће ми трамваји обиљежити каријеру”, каже он.
Током бруталне опсаде Сарајева деведесетих, по први пут у својој историји, трамваји у граду су престали да возе, а њихове линије су биле блокиране насиљем које је захватило град. Након двије дуге године, трамвајски саобраћај је поново успостављен, иако је опсада још увијек трајала. Од тада је Мујагић свакодневно радио на поправци штете коју су нанијели меци и шрапнели. „Жељели смо да трамваји наставе да возе”, присjећа се Мујагић. „Хтјели смо да људи имају бар неки осјећај нормалности у својој свакодневици.”
Годинама након рата, стари сарајевски трамваји путовали су градом носећи ожиљке сукоба, а Мујагић се залагао за њихову замјену. Његов труд коначно је уродио плодом 2024. године. По први пут у 40 година, Сарајево је представило возни парк нових, јарко жутих трамваја.
Трамваји су само један од многих знакова напретка који су обиљежили 2024. годину као прекретницу за дугорочне пројекте и европске амбиције Босне и Херцеговине. Почетком 2024. године, лидери ЕУ званично су се сагласили да отворе приступне преговоре са овом земљом. Широм земље, велики инфраструктурни пројекти напредују по плану – граде се нови путеви, подижу вjетроелектране, модернизују болнице. Да би подстакла тај напредак, Европска инвестициона банка успоставила је партнерства са јавним и приватним сектором.
Али ова прича није само о мостовима, тунелима и трамвајима. Ово је прича о људима чије дјеловање на терену много значи. Људи попут Есада Мујагића посветили су се унапређењу квалитета живота својих суграђана. Ишли смо у Босну и Херцеговину да посјетимо инжењера хидротехнике који штити свој град од поплава, градског званичника који локалној ријеци враћа стари сјај и државног службеника који се стара о томе да удаљена насеља добију приступ чистој води. Желимо да упознате еколошког активисту који ради на очувању аутохтоног рибљег фонда. Инжењера који ради на повећању безбједности саобраћаја на путевима. Докторку која се вратила из иностранства како би пружала бољу здравствену заштиту код куће.
Олимпијски дух
Сарајево је нове трамваје посљедњи пут добило 1984. године, када је тај град био домаћин Зимских олимпијских игара. Тада дио Југославије, Сарајево је оставило трајан утисак на свијет, показујући босанскохерцеговачки шарм и гостопримство, по чему је надалеко познато у цијелом региону.
Уочи Игара није било снијега, што је ријеткост за то доба године. Међутим, ноћ уочи свечаног отварања, сњежна олуја је затрпала град. „Сви су изашли напоље да помогну да се очисте улице”, присјећа се Мујагић. „Био је то тренутак заједништва и поноса.”
Та слика Сарајева срушила се само неколико година касније, када је избио рат који је довео до распада Југославије. Међутим, Мујагић вјерује да је нови трамвај дио настојања да се најсвјетлији тренутак Сарајева поново оживи. „Осјећај је као некад, прије рата. Надам се да је овај пројекат само један од многих који ће услиједити и учинити Сарајево правим европским градом, те усмјерити земљу на пут ка Европској унији.”
„Путници су одушевљени”
Мујагићев оптимизам није неоправдан. Појава нових трамваја у Сарајеву означава почетак амбициозног пројекта унапређења и проширења градске мреже јавног пријевоза. У оквиру пројекта који финансира Европска инвестициона банка, са два кредита вриједна 75 милиона евра, извршиће се замјена старих трамваја и тролејбуса и изградити нове трамвајске линије и колосијеци. Циљ је смањити саобраћајне гужве и ријешити једно од најприоритетнијих питања за Сарајево: загађење ваздуха.
„Јако сам срећан што сам доживио да видим нове трамваје у саобраћају прије него што одем у пензију”, каже Мујагић који ће се, након вишедеценијског рада у градској трамвајској мрежи, крајем године пензионисати. Али ово је само почетак. Град ће до краја 2025. године добити још 25 трамваја.
За возача трамваја Хилму Пљевљака, који се тим послом бави већ готово 30 година, ово је осми модел којим управља. Он је био за воланом током прве званичне вожње нових трамваја и сада учи друге како да их возе. „Ови су ми далеко најомиљенији. Опремљени су видео-надзором, гријањем, клима уређајем и могу да приме више путника. Просто су много удобнији”, каже Пљевљак. Нови трамваји могу примити 180 путника и потпуно су приступачни свакоме, што представља велики напредак за оне који свакодневно путују, укључујући особе са инвалидитетом.
„Путници су одушевљени”, додаје Пљевљак. „Већина њих се цијели живот возила истим трамвајима, тако да је ово огроман корак напријед.”
Вожња трамвајем кроз Сарајево са возачем Хилмом Пљевљаком.
Поплава вијека
Ушушкано у долини окруженој са пет планина прекривених зимзеленим шумама, Сарајево се простире уз обале ријеке Миљацке. На тој ријеци, опјеваној у многим популарним пјесмама, налазе се неке од најпознатијих знаменитости града. Преко ње се протеже више од десет мостова, укључујући Латинску ћуприју, мјесто атентата на надвојводу Франца Фердинанда, догађаја који је покренуо Први свјетски рат.
Кратка вожња ка истоку уз обалу Миљацке води вас из центра града у простране, тамнозелене шумовите предјеле. Ту из Федерације Босне и Херцеговине прелазите у Републику Српску, један од двају аутономних ентитета успостављених након рата. Република Српска, насељена претежно српским становништвом, заузима већи дио источних и сјеверних дијелова земље.
Ако скренете десно, пут ће вас одвести до сарајевског олимпијског скијалишта. Ако кренете лијево, наћи ћете се на једној од најживописнијих рута у земљи, која вас на крају води до Бијељине, другог најнасељенијег града Републике Српске. Као и Сарајево, Бијељина има бурну новију историју. У мају 2014. године, била је епицентар најгоре поплаве у забиљеженој историји југоисточне Европе. Поплава је погодила више од 100.000 људи, а 33.000 је евакуисано. Поплавила је више од 90.000 хектара земље и 35.000 кућа и објеката. Штета је процијењена на милијарду евра.
„Било је катаклизмично”, присјећа се Мирослав Чвргић. „Данима није било ни воде ни струје. Људи нису могли доћи до својих домова.” Чвргић, становник Бијељине, одрастао је у оближњем селу. Када су поплаве погодиле ово подручје, био је раздвојен од супруге и кћери, док је његова породична кућа била потопљена, а родитељи остали заробљени.
Идући селом, показујући гдје се вода изливала на путеве и њиве, Чвргић наилази на свог комшију, Бранимира Андрића, локалног пољопривредника. Андрић, отац петоро дјеце, живо се сјећа ноћи када је вода надошла. „Пратио сам ниво воде и знао сам да насип неће издржати”, каже он. „Појурили смо да склонимо стоку на брдо да је спасемо. Када је вода стигла до села, користио сам свој трактор да помогнем људима да се крећу.”
Чвргић потврђује климањем главе. „Те седмице, заједница се окупила да организује систем јавног пријевоза”, додаје он уз горак осмијех.
Али страх је остао дуго након што се вода повукла. „Мјесецима смо били забринути – свака обилна киша чинила нас је нервозним”, каже Чвргић.
Међутим, зебње су временом ишчезле. Током протекле деценије, садашњи помоћник директора јавне водопривредне установе Републике Српске радио је на пројекту заштите региона од будућих поплава. У оквиру пројекта, дјелимично финансираног средствима Европске инвестиционе банке у износу од 74 милиона евра, извршена је санација 160 километара одводних канала и 100 километара насипа, чинећи регион отпорнијим на све учесталије поплаве изазване климатским промјенама.
„Сада смо заштићени од катастрофалних поплава попут оне из 2014. године, за које кажу да се дешавају једном у сто година”, каже Чвргић. Такве поплаве су толико ријетке и тешке да је вјероватноћа њихове појаве у једној години само 1%.
Док он прича, почињу да падају прве капи кише. „Нема везе”, каже он гледајући у небо. „Више се не плашимо кише.”
„То је био највећи пројекат у области здравства у Републици Српској у то вријеме и све очи су биле упрте у нас.”
„Коначно се осјећам као прави љекар”
Када су, 2014. године, разарајуће поплаве погодиле Бијељину у пољопривредном средишту Босне, приморавајући многе да напусте своје домове, новоотворена болница је пружила пријеко потребну подршку. Нова болницa била је прва већа установа здравствене заштите изграђена у том подручју још од 1939. године. „То је био највећи пројекат у области здравства у Републици Српској у то вријеме и све очи су биле упрте у нас”, каже др Синиша Максимовић, тадашњи директор болнице.
Отворена 2013. године, након само три године изградње, нова болница, са готово 250 кревета и пет операционих сала, замијенила је неколико застарелих објеката. „Све је било ново – опрема, зграда – био је то најмодернији здравствени објекат у земљи у то вријеме”, каже Максимовић. „А тај стандард смо успјели и да одржимо.”
За главну сестру Радмилу Симић, која у болници ради 24 године, прелазак у нову зграду представљао је радикалну промјену. „Имали смо осјећај као да је започела нова ера у нашем здравству”, каже она. „Од тада смо свједоци брзог напретка.” Данас у болницу долазе пацијенти из свих крајева Босне и Херцеговине, па чак и из сусједних земаља. „Пружамо напредну здравствену заштиту која прије није била доступна”, каже педијатар и садашњи директор болнице др Микајло Лазић.
Изградња болнице била је дио већег пројекта који је укључивао и реконструкцију клиничког центра у Бањој Луци, највећем граду Републике Српске, а финансиран је средствима Европске инвестиционе банке у износу од 115 милиона евра. Европска инвестициона банка је 2013. године уговорила још један кредит за подршку изградњи новог медицинског кампуса на Универзитету у Бањој Луци, као и даљој модернизацији његовог клиничког центра.
„Оно што је најважније јесте да наши пацијенти буду задовољни”, каже Симић.
И стварно су задовољни. Ајис Ханушић, Бијељинац пете генерације, и те како добро се сјећа старе болнице. „У то вријеме је било јако тешко ићи од једног одјељења до другог”, каже он. „Некад смо се шалили да мораш бити потпуно здрав само да би се кретао по болници.”
Међутим, то не значи да је стара болница остављена да труне. Када је избила пандемија болести COVID-19, љекари су јој нашли нову намјену. „Вјероватно смо били једини град у региону који је имао посебну болницу намијењену ковид пацијентима”, каже Лазић. „Захваљујући старом објекту, могли смо да наставимо са заказаним операцијама, док су друге болнице морале да обуставе рад.”
Нова болница је, међутим, драстично промијенила ствари и за пацијенте и за особље. „Када је нова зграда тек била отворена”, присјећа се Максимовић, „колега ми је пришао након ноћне смјене и рекао: ’Коначно се осјећам као прави љекар’.”
„Ријека живот значи”
Бијељина, смјештена између ријека Саве и Дрине, није једини крај у Босни и Херцеговини који обликују ријеке. Сама земља носи име по ријеци Босни, изведено из илирске ријечи која значи „текућа вода”. Са 262 ријеке, Босна и Херцеговина једна је од најбогатијих земаља у Европи по водним ресурсима. Приближно 9000 кубних метара обновљиве слатке воде по становнику – скоро двоструко више од европског просјека од 5000 кубних метара – сврстава је међу водеће земље на континенту по доступности пијаће воде.
Међутим, ниједна ријека не дефинише регион више него Неретва на југу. Дуга 225 километара, Неретва је чувена по својој смарагдно зеленој, ледено хладној води – заправо најхладнијој на свијету. Ријека протиче кроз величанствене клисуре и историјске градове, прије свега Мостар, гдје се налази један од најпрепознатљивијих симбола земље – Стари мост. Османски камени мост из 16. вијека, који се извија преко Неретве, одувијек је повезивао бошњачку заједницу на истоку са хрватским и српским становништвом на западу. Уништен током рата деведесетих, а касније обновљен, данас стоји као снажан симбол помирења.
Град Мостар је толико повезан с ријеком да га већина људи у бившим југословенским земљама назива „градом на Неретви”. Али године занемаривања оставиле су посљедице. „Док сам одрастао, купали смо се на плажама усред града, само педесет метара од старог града”, каже Емир Нуспахић, рођени Мостарац. „Али узимали смо то здраво за готово.” Лоше одржавани канализациони системи нарушили су квалитет воде, угрожавајући чувене тиркизне и зелене нијансе ријеке. „Како се град ширио, канализација није правилно планирана, па сад имамо бројне одводе сакривене у вегетацији дуж обала ријеке”, објашњава он.
Рођен и одрастао у Мостару, Нуспахић никада није напустио град и своју породицу одгаја управо на тим обалама. „Кажу да је живот као ријека, али овдје ријека живот значи”, каже.
Одлучан да ријеци врати стари сјај, Нуспахић је посљедњу деценију посветио вођењу пројекта чишћења у оквиру свог посла у градској управи. „Поставили смо велике колекторе за муљ с обје стране ријеке како бисмо спријечили да се канализација испушта директно у Неретву. А резултати су већ видљиви.”
„Кажу да је живот као ријека, али овдје ријека живот значи.”
Мостарац и предсједник локалног риболовачког друштва, Неџад Селимовић се слаже. Стојећи на обали ријеке, Селимовић размишља о промјенама. „Већ се може видјети мање муља у ријеци, а рибе се враћају”, каже он.
Међутим, Селимовић се нада да ће се ријеци вратити и људи. Имамо плаже у самом центру града и дивљи ријечни слив само неколико стотина метара даље. „Путовао сам свијетом, али овако нешто нисам видио нигдје.” Као отац двоје дјеце, Селимовић се нада да ће млађе генерације поново успоставити везу с ријеком. „Желим да схвате колико је оно што имају посебно.”
Ту емотивну повезаност осјећа и Нуспахић. „Током овог пројекта морали смо прекопати цијели центар града”, каже он. „Многи су били незадовољни због ремећења свакодневног живота, па је понекад било тешко.” Сада, када је најтежи дио посла иза њега, Нуспахић је оптимиста. „Ово није крај. Имамо још много посла. Нећемо стати док Неретва не буде потпуно чиста.”
Емир Нуспахић прича о значају Неретве за град Мостар.
„Ако неко на горњем току загађује ријеку, загађење утиче на све оне који живе низводно.”
„Сви ми живимо низводно.”
Само 25 километара сјеверозападно од Мостара, још један човјек је у мисији спасавања своје локалне ријеке. Боро Ђоло је одрастао на обалама ријеке Лиштице. „Овдје људи прво науче да пливају па тек онда проходају”, каже он.
Старији господин благог гласа, Ђоло проводи своје слободно вријеме радећи са локалном организацијом на обнови тамошњег аутохтоног рибљег фонда. Професионално, Ђоло је 35 година посветио сектору вода, радећи за град Широки Бријег. Тамо води пројекат усмјерен на унапређење третмана отпадних вода ради заштите Лиштице. Град је већ изградио и обновио 25 километара канализационих цијеви и четири километра канала за одвод атмосферске воде, а тренутно гради постројење за пречишћавање које ће опслуживати 15.000 становника.
Ријека Лиштица од свог изворишта у близини протиче кроз локалне предјеле прије него што се улије у Неретву код Мостара. „Зато је кључно одржати Лиштицу чистом. Сви ми живимо низводно”, каже Ђоло. „Ако неко на горњем току загађује ријеку, загађење утиче на све оне који живе низводно.”
Пројекти у Мостару и Широком Бријегу дио су ширег настојања, финансираног од стране Европске инвестиционе банке, да се унаприједе водоснабдевање и санитарни услови у цијелој Федерацији Босне и Херцеговине. У те иницијативе инвестирано је 60 милиона евра, у оквиру ширег пакета вриједног 240 милиона евра колико је Банка опредијелила за водну инфраструктуру и заштиту од поплава у земљи.
„Пројекат обухвата 19 општина и знатно је унаприједио квалитет живота становника”, каже Сукавата Бејдић, вођа пројекта при Федералном министарству пољопривреде, водопривреде и шумарства. Говорећи у својој претрпаној канцеларији, окружена брдом документације, Бејдићка одржава оптимистичан став и заразан осмијех. „Током протеклих 15 година, овај пројекат је обезбиједио чисту воду за пиће и бољи канализациони систем за више од 500.000 људи.”
Гђа Бејдић зна да оно што ради много значи. „Дуг је то процес, са пуно тешког рада”, каже гђа Бејдић, „али свакодневно разговарам са људима на терену и срећна сам што могу да учиним нешто за њих”.
Са вјетром у леђа
Европска инвестициона банка није ту само да штити животну средину. Она такође помаже Босни и Херцеговини да се припреми за зелену транзицију, подржавајући њене циљеве у области обновљивих извора енергије. ЕИБ Глобал, развојни огранак Банке, уговорио је кредит вриједан 36 милиона евра са јавним електродистрибутивним предузећем за изградњу вјетроелектране снаге 50 MW на Влашићкој висоравни у географском центру Босне и Херцеговине.
Вјетроелектрана ће ојачати снабдијевање енергијом и повећати производњу енергије из обновљивих извора. На планини Влашић, познатој по тамошњем традиционалном овчијем сиру, ускоро ће бити постављено 18 вјетротурбина. Очекује се да ће пројекат:
- обезбиједити производњу 115 GWh електричне енергије годишње, што је довољно за снабдијевање 20.000 домаћинстава,
- смањити емисију CO2 за 140.000 тона сваке године, што је еквивалентно уклањању 33.000 аутомобила са путева годишње.
Кредит се одобрава као додатак на 21 милион евра бесповратних средстава која Европска унија додјељује преко Инвестиционог оквира за Западни Балкан (WBIF).
Wikimedia
На правом путу
Као што ријека Неретва повезује народ Херцеговине, проласком новог пута кроз регион повезаће се цијела земља.
Познат као Коридор 5ц, тај 679 километара дуг пут простире се од Будимпеште па све до хрватске обале, највећим дијелом пролазећи кроз Босну и Херцеговину. Ауто-пут ће повезивати људе и предузећа, скратити вријеме путовања и ојачати економске односе. Он представља и стварни и симболични пут ка Европској унији.
Међутим, утицај Коридора 5ц превазилази трговину и транспорт. Он рјешава озбиљнији проблем – безбједност саобраћаја на путевима. Само 2023. године, земља је забиљежила више од 35.000 саобраћајних незгода, са 255 смртних исхода. То је скоро 80 на милион становника, што је значајно изнад просјека у ЕУ који износи 46. „Најбољи начин за унапређење безбједности саобраћаја је изградња више ауто-путева”, каже Златко Демировски, шеф одјељења за контролу саобраћаја у јавном предузећу за ауто-путеве. Само двије од тих незгода са смртним исходом догодиле су се на ауто-путевима, што је мање од 1% од укупног броја.
Са своје позиције у центру за контролу саобраћаја, око 70 километара сјеверно од Сарајева, Демировски и његов тим надзиру 550 камера постављених дуж ауто-пута у земљи, користећи аутоматизовани софтвер за детекцију незгода и брзо реаговање. Дионица између Зенице и Сарајева већ је доказала своју вриједност.
Прије него што је изграђена, локални путеви су сваке године односили до 15 живота. Од када је ауто-пут отворен, тај број је пао на један. „Прекорачење брзине и ризично претицање узрок су 50% свих несрећа, а ауто-путеви, са више трака и бољим дизајном, драстично су смањили те ризике”, каже Демировски. А на унапређењу безбједности се и даље ради. Земља се припрема за будућност у којој ће возила директно комуницирати са путном инфраструктуром и међусобно, смањујући људске грешке и додатно унапређујући безбједност.
Са више од 148 мостова и 46 тунела, Коридор 5ц је највећи инфраструктурни пројекат у земљи. Значајан напредак 2024. године означило је пробијање најдужег тунела у земљи и отварање готово километар дугог моста „Херцеговина” на Неретви. Европска инвестициона банка играла је кључну улогу у тим дешавањима, до сада инвестирајући више од милијарду евра у Коридор 5ц.
Породични љекар
Финансијска институција Европске уније не инвестира само у јавне пројекте. Велик дио њеног финансирања одлази локалним предузетницима, при чему је 880 милиона евра намијењено малим и средњим предузећима у Босни и Херцеговини.
Један такав корисник је Sirius Medical, дијагностички центар у Источном Сарајеву.
Готово скривеног између стамбених зграда, центар је лако промашити, ако га не тражите. Унутра је мирно и стерилно, али са срдачнијом атмосфером него што бисте очекивали у типичној здравственој установи. За то је у великој мјери заслужна др Невенка Пантић-Вуковић – јак, али благ ауторитет који природно изазива поштовање.
Рођена у породици љекара, Пантић-Вуковић је првобитно хтјела да буде хирург. Међутим, свједочивши напретку радиологије у иностранству, вратила се у Босну гдје је суосновала центар. „Центар нуди најсавременију радиолошку дијагностику, укључујући компјутерску томографију, магнетну резонанцу, ултразвук и рендген”, каже она. Оно што је, међутим, најважније јесте то што обезбјеђујемо да сви наши пацијенти након дијагнозе буду упућени на даље специјалистичко лијечење.
Откако је отворен у јеку пандемије, центар је брзо стекао углед, пружајући услуге за више од 10.000 пацијената у протекле четири године. Ипак, и даље задржава атмосферу тесно повезане, породичне ординације.
У једној од просторија, Слађана Новаковић сједи са својим шестогодишњим сином Стефаном, којег је довела на преглед. „Када смо први пут дошли овдје, били смо већ у много других клиника, али нико није могао да нам каже шта није у реду”, присјећа се Новаковићка. „У року од сат времена, др Невенка је поставила дијагнозу, а касније је остала у сталном контакту са нама док је био на лијечењу у иностранству.”
„Она му је спасла живот”, каже са сузама у очима, грлећи свог сина. „Захваљујући њој, мој син ове године креће у школу.”
У чекаоници, још једна пацијенткиња, Жељана Ковач, такође хвали центар. Њеној мајци, локалној учитељици, управо је у овој клиници дијагностикован тумор, након чега је добила правовремену терапију. „Имамо невјероватну срећу што у нашем граду постоји здравствена установа са тако савременом опремом”, каже гђа Ковач.
Др Пантић-Вуковић вјерује да су повјерење и комуникација кључни за успјех центра. „У данашње вријеме многи више вјерују интернету него свом љекару”, каже она. „Сматрам да познавање пацијента и његове историје болести чини 70% добре дијагнозе. А за то је неопходно слушати.”
„Она му је спасла живот. „Захваљујући њој, мој син ове године креће у школу.”
Шта је једна земља ако не њен народ?
Једна ствар око које се у Босни и Херцеговини сви слажу јесте снага њеног народа. Упркос историји сукоба и тешкоћа, људи овдје познати су широм региона по својој жилавости, срдачности и хумору. Гостољубивост није само традиција, већ и начин живота. Чак и након свега, они и даље свакога дочекују раширених руку.
Невенка Пантић-Вуковић то добро зна. Пореклом из Београда, у Сарајево се преселила након рата, пратећи свог мужа. „Дошла сам овдје због љубави”, каже она. Међутим, након вишегодишњег рада у иностранству, поново се вратила. Овај пут због љубави према народу. „Људи овдје су свашта преживјели и само сам хтјела да учиним нешто за њих.”
Истог је мишљења и Радмила Симић, главна сестра у болници у Бијељини. Одрасла у Њемачкој, вратила се у родни крај својих родитеља да би се одужила заједници. „Наш народ има ту невјероватну способност да се прилагоди свему што га снађе.”
А тако се сви они – ти људи које смо упознали у Босни и Херцеговини – односе према свом послу. Постоји осјећај дубоке одговорности да се заједнице поново успоставе и ојачају. Баш као што Боро Ђоло каже да „сви ми живимо низводно”, сви у овој малој земљи су свјесни да сваки њихов поступак покреће таласе у струји која их све носи, при чему труд сваког од њих обликује и побољшава живот оних који их окружују.
Related project(s)
- CORRIDOR VC - FIRST PHASE - NORTH
- CORRIDOR VC
- EMERGENCY FLOOD RELIEF AND PREVENTION
- RS HOSPITALS
- CORRIDOR VC - SECOND PHASE
- CORRIDOR VC ZENICA NORTH
- FLOOD PROTECTION MEASURES RS
- CORRIDOR VC CENTRE
- PROCREDIT WB COVID19 RESPONSE FOR SMES & MIDCAPS
- CORRIDOR VC POCITELJ - BIJACA
- SARAJEVO URBAN TRANSPORT PROJECT
- WINDFARM VLASIC
- WATER AND SANITATION FEDERATION BIH
- CORRIDOR VC MEDAKOVO - POPRIKUSE
